Година издања: 2017.

РЕЦЕНЗИЈА

Седма књига Милета Стојиловића још у Предговору наводи лични став о најважнијим и најозбиљнијим проблемима својих суграђана. Село посматра као услов сваког постојања, а проблеми села су заправо слика планете у малом. Без здравог ваздуха, здраве земље и добре воде нема ни човека онаквог какав живи у Табановцу од времена које се памти. Под јасним плаветнилом неба, са обе ноге на својој земљи и душом меком као код руна ђурђевданских јагањаца.
Географски прецизно, фотографише и бележи границе села, нехотично откривајући да познаје сваку међу, ливаду, удолину и брег. Прецизни подаци о климатским условима дају одличну подлогу за стручну метеоролошку прогнозу у будућности.

Флора је део који аутор познаје сигурно боље од икога и кроз историју стабала и станишта ретких орхидеја слика један сасвим нови свет. Фауна је иза ове омиљене области, али ништа непрецизније не чини својим читаоцима слику живог света.
Најважније у књизи је везано за његове становнике и све области у којима се знање, таленат и рад исказују. О становницима који се успешно баве одабраним пословима и онима који постижу изванредне резултате у школовању пише Миле и даје јасно упутство - освајањем знања постиже се највише и ти резултати се не могу ничим заменити.
Веома је индикативно запажање и одлична процена односа према покојницима и сећању на њих. Какви смо људи и какво поштовање заслужујемо најбоље се огледа у том односу. Порука цркве - задужбине Влајића оставља најубедљивији утисак.
Говорећи о страдалима у ослободилачким ратовима, уз све документарне назнаке, највише сведочи о свести својих суграђана којим они превазилазе лично и испред тога стављају заједничко и универзално.
Избори и спорт, политика и култура, лов и традиција, обичаји из давнина, али и нове појаве које примају облик традиционалног, све се то налази пред аутором који не пресуђује већ само бележи.

Од прве, до седме књиге, Миле Стојиловић је градио и изградио озбиљну мудрост писца који не оптужује, али и не опрашта. Оштрог ока, он бира светлост којом ће предмет посматрања бити обележен, али оставља последњу реч својим читаоцима и једином меродавном судији: времену које долази.
Путеви које писац посматра и слика дају путоказе сутрашњих стаза. Мостови Табановца су у Милетовој књизи добре везе међу добрим људима часних намера. Не тврди Миле да нема другачијих, али његов став је да се иде напред и да ће тиме свет постати бољи.
Знањем које је стекао одавно и искуством сабраним кроз озбиљан и предан рад аутор је створио још један свет. Његова књига садржи све што ми већ негде знамо, али на оригиналан и непоновљив начин, исто онако како се и лекови стварају, од већ познатих састојака, али у одговарајућој размери и
комбинацији дају потпуно нов и одличан резултат. И Милетова књига полази у свој нови живот, међу читаоце, као одличан и нов лек против заборава.

Јадранка Цветковић